Портал ''Јован Рајић - отац српске историје у огледалу историјске штампе'' доноси више од 50 текстова из српске историјске штампе краја 19. и прве половине 20. века о Јовану Рајићу, ренесансној личности раног развоја модернизма на просторима Југоисточне Европе. Прикупљени материјали о Јовану Рајићу намењени су пре свега љубитељима и познаваоцима живота и дела овог изузетног човека јер нуде пресек медијске слике о њему у тадашњем доминантном јавном медију - штампаној периодици. Ови материјали могу бити инспиративни и за промишљање раног периода развоја штампане периодике у Србији и међусобне повезаности слике о Јовану Рајићу, који је тада већ изузетно позната и позитивна личност у јавним гласилима тог периода и историјског објективитета који његово деловање и дело носе.
Портал је настао избором материјала из највеће претраживе дигиталне библиотеке региона Западног Балкана претражива.срб који обухвата више од 600.000 страница претраживих материјала из фондова библиотека и других институција културе пре свега из Србије, али и из Црне Горе и Босне и Херцеговине. Ова јединствена дигитална инфраструктура омогућава брзо и лако проналажење тражених материјала на основу претраге целог текста дигитализаованих материјала по задатим кључним речима, а њени садржаји се дневно допуњују.
Јован Рајић један је од најобразованијих Срба 18. века. Историчар, писац, педагог и калуђер, својим многобројним писаним делима, али и животним стилом, одлукама и вредностима које је уздизао и којих се придржавао извршио је велики утицај на касније генерације у многим областима људског делања. Његово дело учинило је од њега познату личност у Србији 19. и прве половине 20. века. Презентовани материјали о Јовану Рајићу илустративани су за однос јавних медија, у овом случају штампане периодике, према познатим личностима и вишеслојностима које овакви односи носе.
Из најстаријих материјала, као што су они из листа ''Учитељ'' у бројевима од 20. октобра 1883. и 20. јануара 1885. године, сазнајемо да је Јован Рајић већ тада веома позната личност, јер у оба текста спада у само неколико набројаних знаменитости, у првом случају Срема, а у другом града Карловци. У истом листу у броју од 1. децембра 1890. године проналазимо предавање за четврти разред основне школе о Јовану Рајићу. Саме чињенице да је предавање намењено ученицима основне школе, дакле деци у најранијој фази образовања, да по обиму није мало, посебно за тај узраст, обухватајући готово три штампане странице, као и да садржи продужетак - читање чланка о Јовану Рајићу из српске читанке из тог периода, јасно говоре да Рајић тада има статус јавне личности првог реда. Он је некога за кога свако дете у Србији краја 19. века не само да мора да зна ко је, већ да познаје и многе детаље његовог живота, данашњим речником речено - он је звезда. Овакву слику Рајића можемо пронаћи и у другим листовима тог периода. ''Српски Сион'' у броју 30. од 29. јула 1891. године доноси преко целе 472. стране Рајићеву слику и текст на укупно пет страна у коме се он пореди са Светим Савом, а који се завршава покличом ''Слава бесмртном Јовану Рајићу!''
У овом раном периоду штампани медији, поред тога што учвршћују и доприносе слави Јована Рајића, постављају и основе онога што бисмо данас звали слика у јавности о Јовану Рајићу. У броју 6. листа ''Стражилово'' од 11. фебруара 1888. године налазимо текст у коме се слави Рајићева незаинтересованост за власт и моћ и то кроз пример његовог одбијања положаја владике, које се поновило чак петнаест пута, а у броју 17. истог листа, од 23. априла 1887. године, Рајић је ''најславнији историк наших дана''. ''Просветни гласник'' од 1. јануара 1888. године наводи да се Рајић први користио летописима и родословима и тиме учвршћује његову слику као некога ко о историји пише на основу доказа и чињеница, дакле научно. Конано, ''Учитељ'' у броју од 1. маја 1890. Рајића назива ''Отац српске историје'' и тиме финализује његов статус и значај.
Посебно је занимљиво испратити стогодишњицу смрти Јована Рајића, 1901. године, која је бројним текстовима обележена у српској штампаној периодици. ''Српски књижевни гласник'' у броју од 1. јула 1901. године доноси текст о њему под насловом ''Историк српски'', у коме га описује и као ''заслужног књижевника'' чиме одаје признање његовој вишеструкој обдарености и различитим интересовањима која је успешно преточио у писана дела књижевности и историјске науке. ''Зора'' у броју од 1. децембра 1901. године на првој страни доноси текст под насловом ''Архимандрит Јован Рајић'' у коме подсећа да је пре сто година преминуо ''знаменити историк и богослов српски'', а који се се завршава покличом ''Слава оцу српске историје и богословске науке!'' Овај завршетак указује на посебно занимљив феномен утицаја који Рајић и сто година после своје смрти остварује својим чврстим опредељењем за научни приступ историји и јак утицај који ово у реалацији са његовим изузетно позитивним јавним ликом има, чак и на овакво рано повезивање богословије и науке, које за очигледну жељу има да се богословија прикаже у што бољем светлу, као део научног света коме и Рајић припада и који стога мора бити позитиван.
Овим долазимо и до ширег феномена којег открива увид у материјале историјске штампе о Јовану Рајићу презентоване на порталу ''Јован Рајић - отац српске историје у огледалу историјске штампе'' за дужи временски опсег - од краја 19. па до краја прве половине 20. века: апропријација Рајићеве јавне слике за различите сврхе. Изузетно позитивна слика о Јовану Рајићу и његова очигледна слава, бар у круговима оних који су у то време читали штампане медије, у каснијим периодима користи се у текстовима које преносе штампани медији како би се постигли одређени циљеви који са Рајићем немају директне везе или их немају уопште.
У листу ''Србобран'' од 29. септембра 1916. године у чланку на насловној страни под називом ''Срби за народно јединсто'' наводи се да: ''Отац српске историје, Јован Рајић родом из Карловаца у Сријему, пише у 18. вијеку као цјелину „историју Бугара, Хрвата и Срба”. Дакле још пред 150 година за њега су били Хрвати и Срби једно, па их у прошлости тако приказује.''
У монографији ''Македонија'', која је доживела вишеструка издања и издања на различитим језицима и у том смислу по периодичности појављивања подсећа на периодично издање, Тихомир Ђорђевић, на странама 133. и 134. наводи: ''Према Бугарима, Срби су ce увек сматрали као рођаци. Жалили су њихову тешку судбину и гледали су да их подигну и помогну. Првог бугарског историка Пајсија инспирисао je да, 1762 године, напише бугарску Историју (која je дуго остала y рукопису), српски историк Јован Рајић. Прву бугарску Историју, која je наштампана, написао je и издао Јован Рајић, 1794 године, напоредо са српском и хрватском историјом. Прву засебно наштампану бугарску историју, написао je, no Рајићу, Србин, Атанасије Несковић, 1801 године, y време, кад, како писац каже, нико од Бугара није знао „од куда су они произашли". Први, који су Бугаре учили књизи и писмености, онда, кад нико, међу њи.ма, није ни сањао о томе, били су Срби. 20 августа 1820, пише из Букурешта Вуку Караџићу Стеван Живковић, Телемак; „Три Србина отишли одавде y Бугарску и отворили славено-србске школице; један Новосађанин, један Панчевациједан Карловчанин“.
У овом контексту посебно је занимљив текст ''Грандиозно дело првог српског историчара Јована Рајића'' који је објављен у листу ''Српски народ'' 26. августа 1944. Овај лист био је део пропагандних напора квислиншког режима Милана Недића и у том смислу садржи многе елементе савремене пропаганде која поруке и циљеве за које агитује не предочава увек на отворен начин већ коришћењем читавог спектра јавног дискурса ствара контекста у коме је улога позитивних личности из претходних периода, као што је у овом случају Јован Рајић, посебно добродошла. У том смислу индикативно је да је текст објављен у рубрици ''Омладински сутпци'', а детаљну анализу остављамо пажљивом читаоцу или још боље посебној научној студији.
Портал ''Јован Рајић - отац српске историје у огледалу историјске штампе'' угледао је светло дана 31. децембра 2020. године у покушају да се крај једне тешке године и почетак једне жељене боље године учине интересантнијим кроз увид у историјски однос штампе и јавне личности која је у тој штампи заслужено позитивно портретисана, а чија је позитивна слика затим наставила да живи готово посебан живот одвојен од личности и изворног дела на коме је настала.
Моногоструке конотације оваквих закључака нарочито су инспиративне за промишљање савременог света, а посебно промишљања, у тренутку настанка портала долазеће, 2021. године и година из ње, у којима се за разлику од Рајића, период повезаности јавне личности и њихове јавне слике све више скраћује и чак губи. Проучавајући презентоване материјале учимо о историји односа српске штампе и јавне слике о Јовану Рајићу створене овом штампом у дужем временском периоду и то нам може помоћи да будемо мање заробљеници времена и простора у коме смо рођени, што је можда и највреднија награда за све оне који проучавају историју и читају историјографију.
